Текст: Марија Несторов

Илустрација: Јован Несторов

Текст инспирисан књигом „Хугова историја”.

Од како сам прочитала књигу „Хугова историја“ и упознала ауторку књиге Сабиру Сталберг, мислим да сам почела другачије да размишљам, односно да примећујем неке ствари које раније нисам.

У књизи се говори о породици сова које живе у шуми, о животној средини, о епидемијама које као да су стигле из далеке прошлости у данашње време…

Сви ми често имамо превише обавеза што се тиче школе, учења, тренинга или одласка на посао. Често не обраћамо пажњу на свет око себе, не приметимо да ли је никла нека нова зграда или је процветао нови цвет у дворишту.

Сматрам да се ово односи и на мене. У фебруару сам била у великој гужви око школе, почетак другог полугодишта, када нисам знала шта ће нас све снаћи у наредним месецима.

Нисам могла ни да претпоставим да ће бити уведено ванредно стање и да неће бити нормалног живота, већ само провођење времена у кући, по цео дан. И тако сам ја једног дана истрчавала из куће док ме је тата опомињао да ћу закаснити у школу.

Дани су пролазили у некој журби и јурењу, да уопште нисам примећивала свет око себе. Ујутро бих устала, спремила се и изашла из куће, а увече бих се вратила из школе или са тренинга и напокон легла на спавање.

Када је уведено ванредно стање и почела цела ова агонија око Корона вируса, почела сам да примећујем свет, да откривам неке нове ствари које никада до сада нисам приметила, у својој соби и дворишту.

Такође сам приметила колико се наша планета земља осећа лоше, да јој треба помоћ и да је ово можда начин на који нас опомиње. Претходних месеци, око Нове године, било је актуелно загађење ваздуха, нисмо могли да живимо нормално, удисали смо смог.

Сви се успаниче, а не схвате да су они ти који су одговорни за уништење планете земље, да су депоније и непрестане гужве у саобраћају проузроковале уништење животне средине. Такве ствари се догађају чешће него пре и треба да се запитамо да ли нашој планети прија глобализација и потпуно мењање начина живота из корена.

Поражавајући апели које чујем сваког дана током ове пандемије су да треба да перемо руке сваког дана, а то ваљда треба да буде уобичајена ствар на коју смо навикли. Ваљда нисмо у средњем веку, у времену заразне болести куге. Како можемо да будемо савремена средина и да направимо нове кораке ако нисмо способни да будемо одговорни за наше животе и животе целе планете.

Забрињава ме то што се о планети прича само када смо у критичној ситуацији. Да ли је могуће да смо трпели загађење и смог и да је на крају Београд био четврти најзагађенији град на свету? Када се време пролепшало и ветар одувао загађење, више нико не помиње ту тему која није завршена. Ако нешто под хитно не променимо такве појаве неће престати, већ ће се понављати и бити све чешће и чешће.

Пре неки дан сам ишла у продавницу и прошла сам поред неког контејнера, за смеће. Осетила сам неки чудан, непријатан мирис паљевине. Чим сам то схватила прешла сам на другу страну улице, а за неколико секунди је контејнер експлодирао. Вероватно је унутра било нешто запаљиво.

Шта би се десило да сам окренула главу и наставила да ходам? Иста таква ситуација ће се поновити са планетом. У једном тренутку ће бити као темпирана бомба, а ако наставимо са лошим навикама она ће само пући и тада неће бити више времена и других покушаја за промену.

Да ли сте некада чули за глобално загревање? Скоро сам имала ситуацију када сам у школи причала о тој теми, да се планета загрева, а сви незаинтересовано гледају. Имала сам осећај да причам, а нико ме не слуша.

Говорила сам да се велике санте леда топе и да ће та вода преплавити ниска подручја, нека острва, градове или целе државе. Мој саговорник је на то одговорио: „Јаоој, а животна жеља ми је да отпутујем на Малдиве… ах штета, има других лепих места“. Нисам имала шта да кажем на то.

Схватила сам да постоји и добра страна ове ванредне ситуације у свету. Обустављени су скоро сви летови, па авиони неће више испуштати отрове у ваздух. У Њујорку је забрањен саобраћај, ваздух ће се очистити и људи ће моћи нормално да дишу. Нема више толико људи у градовима, људи не бацају смеће на улице.

Велики доказ да ово планети прија је да су се у једној луци у Трсту, после четрдесет година, појавили делфини који нису долазили јер су се плашили буке. Планета коначно дише пуним плућима! Тужна сам што се људи окрену природи само када имају неке користи од ње и када упадну у проблем.

И на крају овог текста бих рекла да заиста препоручујем својим вршњацима да прочитају књигу „Хугова историја“ јер смо сви ми Хуго… Да не откривам више о књизи, морате да је прочитате, а након тога ћете гледати на свет из потпуно другачијег угла.

Чувајте се!